PERSÖNLICHES

Nachname, Vorname	Vlahović, Branko
Bild	Vlahovic, Branko
Biographie	BRANKO M. VLAHOVIĆ je rođen 1932. godine u Lipovu kod Kolašina, Crna Gora. Srednju ekonomsku školu je završio u Peći a Višu finansijsku školu u Beogradu. Pesme je objavljivao u listovima i časopisima "Čik", "Zum Reporter", "Dvoje", "Stremljenja", "Pomak" i dr. Zastupljen je u almanasima poezije i proze: "Oktobarski susreti pisaca iz dijaspore 1995", "Jezik nam je otadžbina 1996", "Jezik roda mog 1997", "Maternja reč 1998" i "Otadžbina 1999". Na književnom konkursu "Jezik nam je Otadžbina" Udruženja pisaca 7 Frankfurt na Majni osvojio je književne nagrade za pesme za decu: 1995. treću nagradu, 1996. drugu nagradu, 1997. treću nagradu, 1998. prvu nagradu, 1999. drugu nagradu, i 2000. treću nagradu. Objavio je knjige pesama: "Biseri tuge" (Bagdala, Kruševac, 1998), "Vapaj nade" (Bagdala, Kruševac, 1998), "Leptiri na snegu" (Bagdala, Kruševac, 1999). Član je Udruženja književnika Srbije. Zaposlen je kao službenik Generali LV u Frankfurtu na Majni, a živi u Steinbachu (Nemačka).
Kontakt
Sonstiges

BÜCHER

Veröffentliche Bücher	Cover
BISERI TUGE	BISERI TUGE
VAPAJ NADE	VAPAJ NADE
LEPTIRI NA SNEGU	LEPTIRI NA SNEGU
VEČITA ŽEĐ	VEITA ŽED
DOLINA LELEKA	DOLINA LELEKA
SUNCE U KAVEZU	SUNCE U KAVEZU
METASTAZE SUNCA	METASTAZE SUNCA
PANORAMA SNOVA	PANORAMA SNOVA
SEDMA STRANA SVETA	SEDMA STRANA SVETA

LESEBEISPIELE 

ANI

Pišem ti sa obale Jadrana

Onog dela,što pripada nama,

Znam i ti si na drugoj obali

Kao i ja, usmljena –sama.

Kad bi smo se ,na sredini sreli

Znam da bismo zagrljeni seli

Pa makar se odmah utopili-

Bar bi opet ,istu vodu pili.

KAPA

I kapa je predmet smeha

Kad na ludoj glavi stoji,

Tu gde kosu samo skriva

I gde mudrost ne postoji.

Oduvek je nešto htela

Da istakne ili skrije

Al’ se nikad ne proslavi

Gde u glavi mudrost nije.

STARAC

Starost korak usitnila

Noge vuče ko po ledu,

Život lice naborao-

Nebo mutno u pogledu.

U milost se božju nada

Da mu dušu uzme lako,

Nije nikad milost trebo

Al’na kraju , biva tako.

KOSOVO

Kosovo je, sunce u kavezu-

Ravno polje,krvlju natopljeno,

Kao božur, na devojke vezu-

Nekoj drugoj sreći namenjeno.

Dušmani nam, sede za trpezu

U pročelju, ko da su kod brata

Vino piju i probaju mezu-

A njino je mesto iz vrata.

Voleo sam, kiše ljetne

I djevojke iz mog kraja,

Ne znam je li , kraj za sretne

Al’ me duša sa njim spaja.

KOSOVSKI BOŽUR

Božur ima boju krvi

A pravi je cvet ljubavi,

Ne može se istrebiti

On u našoj cveta glavi.

Ima mnogo drugih boja

I cveća je drugog mnogo,

Al’ božur je ,ko krv moja-

Ja bez njega nebih mogo.

Nije božur kriv za boju

Krvlju smo ga zalivali,

A što tvrdim da je srpski-

Najviše smo krvi dali.

OČI

Usahle joj oči plave

Ko jezera kad se suše,

Ko prozori zamagljeni

Ogledala njene duše.

Lice bleđe od meseca-

Sa svetlom se dana bori,

Nikom neće da poveri

Šta je muči,šta je mori.

I dušu bih njojzi dao-

Kad bih znao da je leči,

Ali ona ,tajnu krije

A duša joj,čujem ječi.

PEČALBAR

Na sto mjesta registrovan

A nikome drag,

Kad zavičaj zaboravi

Gubi mu se trag.

Može imat breme para

I dobiti porod svoj-

Bez svojega zavičaja

On je samo broj.

PISMO MAJCI

Stalno nosiš sliku moju

U nedrima, pored duše

Ne gledaj je svakog dana-

Pusti suze da presuše.

I ja tvoju sliku krijem

Al ’je brzo nađem često

Kako ne bih ,majko moja

Sam je čuvam ,kao presto.

Najlepša je , slika moja

U očima tvoje duše,

Ne gledaj je svakog dana-

Pusti suze da presuše.

POLJUBI ME…

Vidim da si malo ljuta

Što pogledah drugu tajno,

Samo oko suncokreta

Uvek gleda sunce sjajno.

Poljubi me,sunce moje

I za onu što je prošla,

Da ostanem tvoj do kraja-

Da mi ne bi u snu došla.

PORED REKE

Na zalasku sunca-

U požaru vode,

Dve poznate senke

Za ruke se vode.

Na obali reke

Ne vidi se niko,

Čije su to senke

Poznate toliko?

A reka se kreće

Kao filmsko platno,

I nudi im svoje

Ogledalo zlatno.

Tek kad sunce zađe

Ja se setih ko je

U danima sreće –

Bili smo nas dvoje.

SLOVO...S

Sveti

Sava

Srpska

Slava.

Svaki

Srbin

Slavu

Slavi,

Svetitelja

Svetog

Savu.

Spasi

Sveti

Svetitelju,

Srpske

Sloge

Spasitelju –

Spasi!

SPOMEN NEZNANOM

Umro je onaj-

Kad život prođe,

Što nema svoga

Na grob da dođe.

Što niko ne zna

Ni ko je bio-

Otkud je došo,

Ni šta je htio.

A svi ga slave

I spomen dižu,

Za svoje grehe-

Za svoju grižu.

DJEČJE PJESME BRANKA M. VLAHOVIĆA

DED I UNUK

Voleo je deda

Unuka  da prati

Kad od kuće ide

I kada se vrati.

                              Jednoga je dana

                              Pao novi sneg.

                              A unuk bi rado

                              Otišo na BREG.

Krišom uze sanke

Da ne vidi deda,

Na sankanje ode

Da ga ne nadgleda.

                              Natraške je išo

                              Po novome snegu,

                              Kao da se vraća,

                              A ide ka BREGU.

Prevariti dedu

Nije bilo lako

I deda je nekad

Isto išo tako.

                              Pa napravi sneška

                              Ispod stare loze

                              I prekri ga kožom

                              Od nekakve koze.

Kad se unuk vraćo

Ko ukopan stao,

U pomoć je dedu

Sa suzama zvao.

                              Veseli se deda

                              Što unuku treba

                              Slađe mu to bilo

                              No gladnome hleba.

Uz kafu i mleko

Dogovor je pao,

Kad god unuk ide

I dedu je zvao.

PRVA NAGRADA

Udruženja pisaca 7 Frankfurt na Maini

Za 2003. godinu

KAMILE

U cirkusu malom

U našem sokaku

Dve kamile mlade

Dobile po žvaku.

Pa sad samo žvaću-

Il’ kako se kaže ,

Već godina ima

Ko da kosku traže.

Napiju se vode

Za po mesec dana,

U pustinju odu

Bez lule duvana.

Kamile su čudne

Po svemu što rade

I kada su stare,

I kada su mlade.

MAČKA I MIŠ

                   „Ko traži veće , izgubi

                                            iz vreče“

                                           Narodna

Uhvatila mačka miša

Sa korom slanine,

Pa  mu moral predikuje

I kori mu ime.

A miš drhti ispod šape-

Za milost je moli,

Neće mačka ni da čuje-

Mišetinu voli.

Vidi mišić,spasa nije

Pa se decom hvali:

Imam reče ,tu u rupi

Još petoro mali.

Pet za jednog , mačka misli

Povedi me kući,

A u rupu, gde miš uđe

Nije mogla ući.

DECA I  IGRA

Molila je SEKA,

Starijega brata,

Da u svakoj igri

On  njoj bude tata.

Pristao je BATA-

Časnu reč joj dao;

Reci samo zašto-

Još  je upitao?

A sestra će mudro-

Ko da igra nije:

Sad me ne smeš biti

Jer tata ne bije.

*Niko nije svet više razjedinio, od Ujedinjenih nacija.

*Neki od "mrtvih" po narudžbini, još žive od narudžbina.

*Ako ne znaš ko ti je neprijatelj, pitaj ženu ko je njen prijatelj.

*Mnogi bi se i pet puta ženili, da ne moraju da se razvode.

*Zadnji izbori u Americi su pokazali, da i oni od nas uče.

*Niko ne može biti toliko lud, da gapametan ne bi razumeo, a niko nije toliko pametan da bi ga lud razumeo.

*Nekada te kadija i tužio i sudio, danas mu tužba ne treba.

*Svim ljudima bez ukusa, neukusno dobro stoji. *Tražili su Kosovo republiku, a dobili Balkanski sindrom.

*Pred kim stoji brdo zadovoljstva, taj ne vidi šta se iza zbiva.

*Nekada je lelekanje bilo odraz žalosti, danas samo alibi.

*Ko kaže, da naši mešoviti brakovi nisu ravnopravni? Jedne progone jedni, a druge drugi.

* Da se na greškama uči, svi bi mi imali po dva fakulteta.

KRITIKEN

Ne možemo se oteti utisku, koji nameće sveukupno dosadašnje delo ovog pesnika, da je trajna inspirativna moć zavičaja, a samim tim i detinjstva i mladosti. Za njega je zavičaj preostali znamen života po kome se jedino prepoznaje u svim svojim ljudskim dimenzijama. Pesme Branka M. Vlahovića, one koje su motivski vezane za zavičaj a lokalizovane na određene prostore, predstavljaju njegovu poetiku zavičaja i imaju univerzalno značenje. Za pesnika je zavičaj ona inspirativna i neugasiva svetlost koja neprekidno plamsa i koja je deo života, ne samo njegovog, već i mnogih drugih pesnika, a zašto ne i svih ljudi, kako bi rekao Slavoljub Obradović.

Ugaono kamenje hrama svoje poezije Vlahović je postavio u prvoj pesničkoj knjizi "Biseri tuge". U recenziji te knjige napisao sam i ove redove: "Još od mladosti druguje sa poezijom, a u ludini,pesma  mu je postala saputnik,sapatnik i drug. II pesmama otvara svoju senzibilnu dušu,poverava se,zapisuje vreme i sebe u vremenu, gotovo

Kroničarski te se njegove pesme mogu čitati kao svojevrstan poetski životopis..." Upravo tako.Poetski životopis se nastavlja i novom knjigom pesama "Večita žeđ"...

Milutin Alempijević

Svojom šestom knjigom pesama

„Metastaze sunca" Branko M.

Vlahović svrstava se u krug plodnih

pesnika srpskog rasejanja.

Simboličnim naslovom „Metastaze

sunca" pesnik nas podseća da

živimo u nevremenu vremena, haosu

i beznađu u globalnim razmerama,

kada osioni čovečiji um pokušava da

planetu Zemlju baci na teme, pa od

te silne ljudske moći i sunce se

obolestilo zahvaćeno metastazom

ljudskog ludila.

Pesnik Vlahović ne može da

pobegne od svog vremena,

doživljava potrese i kataklizme

ljudskog roda, a prevashodno svog

Srpskog Etnosa, i svojom poetikom,

slikama i vizijama dočarava sudbinu

Srba, dajući im snagu svedoka koji

stoje pred nepotkupljivim licem

pravde.

Tako je Vlahovićeva pesma dobila

sve atribute života i postala njegovo

drugo ja.

Vlahović nije vizionar, ne zna šta

nam donosi vreme, ali savremena

zbivanja oko nas, sa nama i u nama,

sve te potrese duše zapisuje

njegova seizmografska poetika, a

ponekad zablista lucidna poetska

slika koja će, nema sumnje, ostati u

vremenu kao Vlahovićev suveren

pesnički trag.

Branko Vlahović je odavno trasirao

svoju pesničku stazu, ne menja polja

poetskog interesovanja i u žiži

njegove poetike ostaju i dalje -

zavičaj, domovina, razmišljanja o

životu, ljubav i tuđina kao neodvojivi

delovi njegovog velikog srca.

Milutin Alempijević