PERSÖNLICHES

Nachname, Vorname	Alempijević, Milutin
Bild	Alempijevic, Milutin
Biographie	Milutin Alempijevi} je rođen 1927. g. u Drači kod Kragujevca, Srbija. Završio je Filološki fakultet u Beogradu. Kao urednik UP Sedmica, (Sekcije UK Srbije), priredio je trinaest almanaha poezije i proze pisaca dijaspore. Objavio je knjige: Nekud se mora, pesme, 1974; Vojišta, roman, 1981; Reč kao nada, pesme, 1983; Teče Majna, zbirka pripovedaka, 1995. koja je dobila nagradu Rastko Petrović za 1998; Oko u travi, roman, 1999. koji dobija nagradu Kočićevo pero 1999; Tragom sunca, roman, 2005. u izdanju Narodne kwige, Beograd. Od 1996. autor je Oktobarskih susreta pisaca iz rasejanja, Frankfurt na Majni, kao i Književne kolonije pisaca iz dijaspore, Bijela, Crna Gora od 2004. Živi i radi u Frankfurtu na Majni, Nemačka. Nagrade: - Teče Majna, zbirka pripovedaka, 1995. koja je dobila nagradu Rastko Petrović za 1998; - Oko u travi, roman, 1999. koji dobija nagradu Kočićevo pero 1999;
Kontakt	Diese E-Mail-Adresse ist gegen Spam Bots geschützt, Sie müssen JavaScript aktivieren, damit Sie es sehen können
Sonstiges

BÜCHER

Veröffentliche Bücher	Cover
Nekud se mora, pesme, 1974	-
Vojišta, roman, 1981	-
Reč kao nada, pesme, 1983
Teče Majna, zbirka pripovedaka, 1995
Oko u travi, roman, 1999
Tragom sunca, roman, 2005

LESEBEISPIELE 

POEZIA

POTONJE VREME

"Mene sve rane moga roda bole"

Aleksa Šantić

Došlo je potonje vreme

Kako se sve promenilo

Sunce izgreva na zapadu

Razorne bombe natovske

U ruže procvetavaju...

Ubice postaše anđeli

Na kolenima ih molimo:

Smilujte nam se Bogovi

Dušu nemojte uzeti

U Evropu nas vodite

Lancima povezane...

Nas jadne i čemerne

Bez svega što smo ostali

Ljubeći stopu tuđinu!

Došlo je vreme potonje

Kako se sve promenilo...

Proplakali su grobovi

Kunu nas prašne kosti!

Ne znamo gde će nam duša

Srbijo, Majko, oprosti...

2004.g.

PROZA

TEČE  MAJNA

            Sreli smo se jedne jeseni na teferiču, na vrelu Bosne. Svirale su šargije, žice pucale, kolo igralo a momci podvriskivali. Dok sam stajala pored kola, uhvati me neko za ruku:

            "Odi curo do mene"!

            Pogledam ga, ko slika. Vatra u očima. Nadigravamo se, i ogledamo u rijeci. Ne znam gdje sam. I nebo je nisko. Niz Bosnu plove plavi oblaci.

            Udam se za Smaju. On se zaposli u rudniku. Jedemo rudarski kruh. Sladak i gorak.

            Rodi se moj Asmir. Gledam u njih dvojicu kao u bogove. Bože, velim, pomjeri se da se prostre moja sreća...

Al oćeš, kao da me Bog čuo. Zamrači se moje nebo. Jedne večeri, Smajo ne dođe kući. I svanu se, i podne, jok, njega nema. Negdje predveče, evo ga. Mrtav pijan. Poletim da ga povedem, a on me odgurnu: Bježi kurvo! Goni se!..

            Kao da mi nož zari u srce. Ja kurva?!... Nijesam smjela nikoga da pogledam, ni da pomislim! Ubio bi me. Suze mi grunuše na oči, jadna ja, majko moja..

            Tako je počelo.

            Poslije, skroz se propi. Promjenio se. Izobličio se. Šta ti bi sa čovjekom? Tuče me kao stoku. Dlanovima, pesnicama, nogama. Sva sam u modricama. Lice podbuhlo I naduveno. Modro kao čivit. Ne smijem u svijet. Bože, šta ja to zgriješih?...

            Dođe tako neke noći. Stane pored moje postelje. Strgne ogrtač. Iscijepa, pokida moju spavaćicu, uzme me nagu u ruke i, podigne u vis pa me baci na postelju. U dušu, u pamćenje, urezujem još jednu njegovu bljutavu psovku.

            "Zadaviću te gade. Iščupaću ti tu tvoju poganu pusnicu"!...

            Ni dana ni sna. Omrznuo mi se život, ljudi. Sve mi se zgadilo. Da poludim. Dođe mi da uzmem mog Asmira za ruke - pa u Bosnu. Da me više nema...

            Jednog dana dođe Mirsada, moja sestra. Kad me vide, udari se rukom po obrazu:

            "Joj, sestro moja, što te tako nagrdi?!... Bog mu vid uzo".

            "Ništa me ne pitaj", kažem, "takva mi je sudbina".

            "Kakva sudbina, Bog te jebo, kupi stvari, dete za ruku i ajde"!

            Tako i uradimo. Pokupimo što se može ponijeti, Asmira za ruke i pođemo. Ne pitam gdje. Znam. Otvori se zemljo! Dođemo kući, kod matere. Mati ko mati. Linuše joj suze, jeknu kao da je sabljom probodena, zagrli me i zakuka:     

"Ej,sirotice moja, ej Bože!... Jadna ti majka"!

            Tako se razori moj brak. A vrijeme teče. Kao da mi je Bosna u grudima. Asmir već u petoj. Vidim ja, moram da se zaposlim. Tuga mi da pogledam mater. Ne može više da dirinči. Duša u nosu.

            Doznam da Pero Macakanja traži konobaricu. Odem u Orašje na Savi. Molim ga:

            "Imam dijete, staru mater, siroti smo. Ako si čovjek, i ako imaš dušu, primi me za konobaricu".

             On gleda belo, kroz mene.

            "Zadigni malo suknju, poviše kolena", veli.

            "Ti si blesav", kažem mu.

            "Moram da vidim", reče.

            "Pa šta da vidiš, jebo te otac tvoj"?... On se nasmeja.

            "Kakva kolena imaš, to. Ako imaš lepa kolena, butine, može. Konobarica nosi miniku".

            " A, to, zbog suknje pitaš", snalazim se ja, "nema problema". Zadignem suknju do pojasa. "Jel u redu", pitam.

             Ohooo"! Uzviknu on. "Kakvi bataci, Bog te nejebo... Može"!

             I postanem konobarica. Suknja ko dlan, keceljica ko jezik, mrežaste čarape, lančić na lijevoj nozi, iznad čukqa. Ljudi pokriviše vratove zijevajuči u mene.

            Beše proljeće, sve ucvjetalo, i zemlja se opila od mirisa bilja. Jedne večeri, dođe u kafanu neki Vuković, zvani "Tandžara". Fini gospodin, pun para, vozika se mercedesom, uvijek u društvu lijepih žena. O njemu su u Semberiji kružile gotovo nevjerovatne priče. Taj sve može. Odvodi cure i mlade žene u Njemačku, zapošljava ih, i nijedna se nije vratila... Čuje se da je opasan. Čovjek za njega nije ništa. Mrav. Toliko. Ponudi mi praznu stolicu za stolom. Sjednem. Bože, kako me gleda. Lepo me rastura. Čupa mi dojke iz grudi. Očima mi butine žari. Blago se nasmiješi. Tačno me posmatra u zjene.

            "Razo, hoćeš li da te vodim u Njemačku? Šta ćeš ti u ovoj prčvarnici ovdje, u divljini... Ti si lijepa, zora ti nije ravna. Možeš da budeš gospođa, da, da, gospođa".

            Blago me rukom pomilova po licu, kao da sam dijete.

"Ne znam", kažem mu neodlučno. Nije to tako jednostavno. Lako. Samo otići. Gdje otići? I, što je još važnije, kako se vratiti? I kad? I kome?

            "Ja nijesam sama, imam dijete"...

            "Dobro, dobro, Razo, razmisli ti, to ti niko ne brani, samo, požuri. Neću moći dugo da te čekam", reče i ode. Vrata na kafani ostavi otvorena.

            I, bogami, riješim: idem pa šta bude. Pojavi se "Tandžara" jedne večeri. Bila nedjelja. "

            Hoćemo li, Razo"? pita me. Idem, na Božiju sreću... Ispred kafane stoji autobus. Pitam ga gdje su mu kola, kaže mi da je ovoga puta došao busom. Autobus pun raje. Meni bi lakše. Vidim, nijesam sama. Kao da je cijela Bosna krenula u Njemačku.

            Sjutradan, negde oko podne, stigosmo na autobusku stanicu u Frankfurt. Tu je i glavna željeznička stanica. Kiša. Nebo se otvorilo. "Tandžara" uze taksi i odveze me u njegov stan, koji se nalazi u samom potkrovlju velike višespratnice. Samo je ulica dijeli od Majne.

            On skuva kafu, donese cigarete i viski. Pijemo viski, pušimo. On me gleda gladnim očima, ja sam mu na dohvat ruke, na licu blažen osmjeh, već me vidi pod njim. Ali ne žuri, zna da nemam kud, kao da uživa gledajući me u njegovoj mreži. U meni crv počeo da grize. Za srce ujeda. Slutim da dobro biti neće. "Tandžara" se raspričao. On mnogo radi.

            "Ti nemaš šta da se brineš", teši me. "U sigurnim si rukama. Za početak, tvoje je, samo da slušaš, i ništa više. A kasnije će sve doći: posao, novac i tako to"...

            Dođe i veče. Posmatram ga ispod oka: nije to čovjek sa kojim mogu da legnem. Ćutim. Kao zidovi. Poslije večere, on će:

            "Razo, imam samo jedan krevet. Možemo spavati zajedno. Ima mjesta za oboje. Nadam se da nemaš ništa protiv".             I dalje ćutim. Gutam neku knedlu, ama ne mogu da je progutam. Zapelo nešto u grlu, da me uguši. Rukom protrljam grlo, ne pomaže. Sva sam napeta, čini mi se da ću da eksplodiram, kao bomba... Najzad, prevalim preko jezika.

            "Tandžara! Ne mogu s tobom da spavam, i bog... Nisam te ni upoznala. Čovječe, ti si za mene stranac. Neka to bude kasnije", rekoh, pa neka bude, šta će da bude... On se parnaisa. Planuše oči, na čelu zaigra zmija, iščupa nož iz pojasa, uhvati me za kosu i uvi kao konoplju.

            Osjećam nož pod grlom. Zaklaće me. U besu, razgnevljen reče: "Razo, hoćeš li"?... "Ne! velim. Ni mrtva"... Njemu zadrhta ruka, baci nož na pod i poče da me udara rukama i nogama. Kao moj Smajo.

            Tu noć prespavam na podu. Onako, bez ičega. Pogledam, njega nema. Stan zaključan. Kao kavez. Priđem prozoru. Dole ulica, svet, život. Teče Majna. Plove brodovi, šlepovi. Obale u drveću i zelenilu. Sa jedne usamljene breze prhnuše bijele ptice u nebo. Sunce u oblacima. I oni nekud plove. I ovdje je proqeće...

            Pred očima iskrsnu slika moga Semizovca. Na kući otškrinuta vrata i Asmir sedi na pragu. Posmatra laste kako se okupljaju oko napuštenog gnijezda pod strehom. Gleda kako oblaci zastiru sunce, sunce majčino. Moram da ostanem ovdje, zbog njega. Po svaku cijenu...

            Več znam šta treba da uradim. Odem u kuhinju da vidim šta ima od namirnica. Spremim restovan krompir i šnicle, kokošju supu i palačinke. Bijeli stolnjak bacim na sto i postavim večeru. Viski i vino. Male i velike čaše. Serviram kao za gosta. Doteram frizuru, malo se našminkam i namirišem. Dođe "Tandžara". Pođem mu u susret i obesim mu se o vrat. Položim glavu na njegovo rame. Bez riječi. Sjednemo za sto. Pogledam ga u oči i kažem mu:  

"Nemoj da se ljutiš za sinoć. Bila sam uplašena i nerazumna. Zaboravi to"... On ne vjeruje svojim očima. Ozari se njegovo lice. Zasjaše oči nekom nepoznatom vatrom, bliskom. Prijateljski se nasmješi.

            "Očekivao sam ja to. Ipak, nisam se prevario"...

            Večerasmo i pismo. Kad nas piće malo razgali, stanem da ga molim.

            "Ovdje sam kao u zatvoru. želim da radim. Nađi mi neki posao, več od sjutra. Biću ti pokorna. Slušaću te kao robinja, učini mi to".

             "U redu", reče. "Biće tako". Govori to, a gleda u krevet. Krevet presvučen, posteljina kao snijeg. Odlučih se da budem striptizeta. Ustanem, ispijem čašu vina i bacim je u ćoše. Odem do gramofona na stolu i pustih ranije pripremljenu ploču, onu istu koju sam slušala kod Pere Macakanje. Odjeknuše zvuci čežnjive melodije "Samba pa ti", koju izvodi grupa Santana. Po taktu gitare počeh da igram i povijam, svlačeći sa sebe dijelove odjeće. Ostadoh samo u gaćicama... "Tandžara" ustade, dođe do mene, kleče, lagano mi svuče gaćice i poče da me ljubi po donjem dijelu tijela. Načisto me zapali. Zatim ustade, uze me u naručje i, kao grančicu, položi na krevet. Cijelu noć nismo oka sklopili...

            Rano ujutru budi me:

            "Razo, ustaj! Idemo na posao, okasnićemo".

            Uzmem tašnu i krenemo. On veseo i raspoložen. Odvede me preko Majne u kafanu "Barbara". Sačeka nas jedna sredovječna plavuša. Jako prijatnog lica. "Tandžara" joj reče:

            "Barbara, doveo sam ti super konobaricu! Vidjećeš. Moraš da mi je čuvaš, jel jasno"?... Barbara se nasmija.

            "Ne brini", reče mu. I ode on, kao vjetar.

            Barbara me lijepo primi, zaista, neka divna žena. čim me je vidjela, znala je šta se sa mnom događa. Ali, oćuta. Malo me provede kroz kafanu, do šanka, dade mi lijepu malu keceljicu i posavjetova me:

            "Pazi šta radiš! Ovdje dolaze svakojaki. Za tebe, svi su oni gosti. Sa svakim na odstojanju. Neka ti je srećan početak"!...

            Uveče dođoše dva Jugoslovena. Drugari. Po govoru vidim, moji Bosanci. Nešto mi toplo oko srca. Obradovala sam se kao da su moji, rođeni. Jedan naruči piće i za mene. Pozva me:

            "Curo, dođi malo da popričamo". Donesem piće, on pruži ruku:

            "Ja sam Hašim". Smješi se... Počnemo priču, riječ po riječ, i sve mu ispričam o "Tandžari". Ko bratu. Radije ću u Majnu, velim, nego ponovo kod "Tandžare". Hašim odmahnu rukom.

            "Ej, jado moja... Nijesi ti ni prva ni posljednja koju je on upropastio. On dovodi cure i žene i od njih pravi prostitutke. One rade za njega, a iz njegovih kandži ne mogu da se iščupaju. On je bio zatvaran. Njega policija stalno goni. Znam ga ja dobro. Nego, pogledaj da ti nije drpio pasoš. To je njegov stil: uzme ti pasoš i drži te na uzici! Bez pasoša ne možeš nigde, on to dobro zna"...

            Ja se prestravih. Otvorim tašnu, postava rašivena. Pasoša nema.

            "Majko moja", zakukah na sav glas...

            Svi gosti u kafani pogledaše u mene. Dotrča i Barbara.

            "I s njom isti slučaj", reče joj Hašim. "Tandžara" joj maznuo pasoš... Ali nije to tako strašno, riješićemo i taj problem".

             Barbara me sažaljivo gleda.

            "Gdje ćeš večeras"? pita me. Ne znam, stvarno ne znam. Da mi je u zemlju da potonem...

            Poslije duže, mučne pauze, Hašim se zagleda u moje mutne duboke oči duboko, duboko, pa reče:

            "Razo... večeras možeš kod mene. Imam dva kreveta u sobi. I, budi sigurna, neću te iskoristiti. Dajem ti ljudsku riječ. Inače... Slobodan sam".

            Pokrih oči rukama da ne vidi moje suze.

            "Hvala ti, kao bratu", kažem mu... Poslije fajronta povede me kući. Tako me Hašim izvadi iz blata, jadna ja...

Pripovetka Teče Majna je preneta iz knjige pripovedaka Teče Majna, izdanje BAGDALE iz Kruševca, 1995. g.

KRITIKEN

Kritik 1:

Kritik 2: